Postoje mesta u koja odemo jednom, lepo se provedemo i nastavimo dalje. I postoje ona druga, mnogo ređa, u koja se vraćamo gotovo instinktivno. Ne zato što su najnovija ili najizvikanija, već zato što u njima postoji nešto što se ne može lako objasniti, ali se odmah prepoznaje.
U dobre kafane se ne ide samo zbog muzike. Ne ide se ni samo zbog pića, društva ili lokacije. U prave kafane ide se zato što čovek tamo zna šta ga čeka, čak i kada ne zna kako će veče tačno izgledati. To je velika razlika. Postoji neka sigurnost u mestu koje vas ne zamara, ne tera da glumite raspoloženje i ne traži od vas da budete neko drugi. Samim tim, povratak u takvu kafanu ne deluje kao odluka, nego kao navika koja se prirodno stvara.
Ljudi se u kafane vraćaju pre svega zbog atmosfere, ali ne one atmosfere o kojoj se govori usput, kao o ukrasu teksta, već stvarne, žive atmosfere koja nastaje među ljudima. Dobra kafana nije samo prostor. Ona je skup pogleda, smeha, refrena, zdravica i onog osećaja da niko nije višak. U neke lokale možete dolaziti mesecima i ostati stranac. U nekim kafanama vam treba deset minuta da steknete utisak da ste tu već dugo redovan gost.
Još jedan razlog zbog kog se vraćamo jeste prepoznatljivost. Dobra kafana ima karakter. Nije svejedno kako izgleda, kako zvuči i kako se u njoj odvija veče. Ljudi vole mesta koja imaju jasan identitet, jer takva mesta ulivaju poverenje. Ne morate svaki put da procenjujete hoće li vam biti lepo. Već znate ritam, već znate šta volite kod tog mesta, već znate zbog čega ste došli. U tom smislu, povratak nije posledica navike ili dosade, nego potvrda da je neko mesto opravdalo očekivanja više puta zaredom.
Važan deo priče su i ljudi koji rade u kafani. Nije mala stvar kada vas dočeka osoblje koje ume da bude prisutno, a nenametljivo, ljubazno, ali bez izveštačenosti. Gosti to osećaju. Osećaju i kada je prostor vođen sa merom, kada ništa nije prepušteno slučaju, ali ni zategnuto do te mere da veče izgubi spontanost. U takvim mestima čovek se opusti mnogo brže. A kada se negde opustite bez napora, vrlo je verovatno da ćete poželeti da se vratite.
Zato nije slučajno što se mnogi rado vraćaju u kafanu Barberi na Novom Beogradu. To nije kafana koja pokušava da bude sve za svakoga, već mesto koje tačno zna šta jeste. Tu se ne dolazi da se bude viđen, već da se veče zaista provede kako treba. Muzika ima svoje mesto, ali nije jedina stvar koja nosi prostor. Važni su i enterijer, i ritam večeri, i način na koji se ljudi u Barberiju vrlo brzo opuste. Drveni ambijent, puna kafana, pesma koja ne deluje kao dekor nego kao razlog okupljanja i ona prepoznatljiva neposrednost zbog koje se ljudi zadrže duže nego što su planirali – sve to zajedno pravi razliku.
Barberi je dobar primer kafane kojoj se ljudi vraćaju zato što im je u njoj sve poznato, a ipak nikada dosadno. U takvim mestima nije presudno da li ste došli zbog pevača, društva ili raspoloženja. Presudno je to što znate da ćete, kada uđete, vrlo brzo osetiti ono zbog čega ste i došli.
Na kraju, u neke kafane se vraćamo zato što nas podsećaju da dobar provod ne mora da bude komplikovan. Dovoljni su pravi ljudi, prava pesma i mesto koje zna kako da spoji jedno i drugo. Sve ostalo su detalji. A kafane poput Barberija opstaju upravo zato što taj jednostavan recept ne zaboravljaju.
